Šteta za stih, šteta za pesmu.

by - October 24, 2018


Pusti, pusti i te suze iz očiju. Ne muči ih tim držanjem, gutanjem bola... S vremenom se sve manje sećam kako je sve počelo, samo sebično u pamćenju držim osećanje sreće u tim trenucima i straha od toga da ona brzo prolazi. Pitam se šta bi bilo da sam tad znala da će ta naizgled uspešna priča postati kao i svaka prethodna. Hod ka nepostojećem cilju bez konkretnog potkrepljenja, primarnog ili sekundarnog. Jurenje nečega što sve brže odlazi, a time i bledi. Sada znam da samo stihovi vodeći se staklenim nadama drže taj svet da ne padne. Ali, koliko su stihovi i same reči, jaki da čuvaju to nešto od slobodnog pada? Šteta za stih, šteta za pesmu. Da je uspelo bilo bi bolje. Da sam došla na bilo koju granicu želje, bilo bi lakše. Dve sam granice oduvek imala. Jednu na kojoj ne znam ništa i drugu na kojoj znam sve. Ja sam ostala negde na putu, bez goriva za napred ili nazad. Ne znam koliko dugo stihovi mogu da drže vreme, strpljenje i automobile koji neumorno proleću pored mene. Šteta za stih, šteta za pesmu. Peščani sat je odavno iscurio, svaka poruka je milion puta pročitana i svaka koja nije poslata milion puta oplakana. Ja kroz pesmu i stih plačem. Šteta za stih, šteta za pesmu. Ostaje samo nada da će neko naići na ovom putu i povesti me do neke granice. A ti koji si u mestu stajao, dabogda se do jutra kajao. 

You May Also Like

0 comments