Dete plače...

by - September 06, 2018

Mnogi su govorili da treba što duže ostati dete. Ali... kako nikada nisu pomislili da decu život tera da što brže odrastu. Vreme melje godine, ljudi oko nas pojedu mladost za sekundu ako to požele. Jeste, možda bi detinjstvo koje traje zauvek bio raj za svačiju dušu, no, to nije moguće. Nažalost, pravila igre koju slučajno nazivamo životom nalažu da i deca plaču. Da, dobro ste čuli, deca plaču. Ta mala, nevina, krhka bića puštaju suze i zbog ozbljinih situacija. Deca se nekada napadaju, deca se stavljaju na stub srama, deca jedno dete osudjuju. Mnogima zbog vršnjačkog nasilja, patnje koja se na tacni ponudila i raznih teških životnih situacija detinjstvo oduzmu okolnosti i ostaje samo uspomena i prazna priča da su nekada bili mali. Ali... mene i dalje najviše boli činjenica da dete plače. Dete ne treba da plače. Samo da me razumete, ja mislim na ozbiljan ljudski plač zbog težine situacije, ne na izgubljenu igračku. Dete treba da živi smeh, da oseti sreću koja traje, da ima dostojne roditelje. Opet, kad je igra života u pitanju, nije nijednim, osim moralnim, zakonom propisano da neko mora biti dobar roditelj. Zato, deca često ne osete ljubav, već nedostatak, umesto razumavanja, pruža se grubost. Zbog takvih okolnosti, ja sam nagradjena. Imam divne roditelje, ja bih slobodno rekla: NAJBOLJE na svetu. To se retko radja. Imam oca kojim se ponosim i koga volim na jedinstven, samo ćerki i ženskom detetu jasan način. Poštenog, radnog, pametnog, osećajnog ČOVEKA. Nikada se nija obratio ni grubo mojoj mami, nikada nije vikao na mene, niti bio grub. Radio je i radio, davao život ovoj Srbiji i mogao je da letuje na Maldivima svaki mesec od para svih Srba, ali nije, on je spasio jednu sportsku ustanovu od propadanja (čuveni Taš). Imam majku koju volim toliko da te ljubavi reči nisu dostojne. Kako ja da to opišem?! Ona je lepa, zgodna, izgleda kao da ima 20 godina, večno mlada, pametna, puna duha, najbolja kuvarica i psihijatar, moja najbolja drugarica i moj Božiji dar. Da nije nje takve, ne bi postojao ni deo moje ličnosti. Zbog nje je moja duša spašena milion puta. Zahvaljujući njenoj stabilnosti i samom majčinskom primeru, lako se brisao znoj sa duše, lako su se smirivali nemirni otkucaji srca. Mnogi ljudi su me iscrpeli, a ona je bila tu da me napuni, pa makar vadila poslednje atome svoje energije. Ona nije samo osoba, ona samo greškom nije najveća boginja i svetica ovog prokletog univerzuma. Ja živim njeno disanje. Imam i brata i opet ljubav ne umem da opišem, najveća podrška je baš on. On koji je moje suze lako pretvarao u suze radosnice, nasmejavao me dok me stomak ne zaboli. On je savršen brat. Čovek koji ima 22. godine, a zna da poštuje žene, ne radi ga kriminal i sve grubosti i odvratnosti ovog sveta. Da sam ga birala, bolje ne bih našla. Zato, smatram da svako to zaslužuje. Znam i da je to nemoguće, znam da će deca imati gubitke, znam i da ne mogu protiv života, jer od njega zavisim, ali nikada, zaista nikada neću prihvatiti da dete plače. Dete je da voli svoje detinjstvo, da voli i bude voljeno, da uči da piše i čita, da se zaljubi u Anu ili Nikolu iz I-2, ne da plače. Suze su za starije. Ako život napada nekog, nek napadne onog ko to stabilnije može podneti. Evo, ako država apeluje na kriminalce da prekinu sa ubijanjem, ja apelujem na život da ne tera dete na plač. Taj okean teških talasa na kojima piše problem nije za dete. Pustite njihove divne mlade oči da se smeju i sjaje, ne sme da nestane sjaj. Aman, deca su ukras sveta. Budite im dobri roditelji, da ne bi oni posle napadali vršnjake i uništavali im bajku. Dete je da živi bajke, ne trilere koje će tek pogledati. Dete plače, ljudi, malo biće plače. To nije sveto, to nije za prihvatanje. Dok vi kukate zbog raznih gluposti, dok vam smeta stranac koji vas gura u autobusu, loš vozač, nerazuman profesor ili dečko, dete plače. Ljudi plaču. To je prava nepravda, niko nije zaslužuo da plače, od svih nepravdi gore je kad dete ili bilo koji čovek plače. 

You May Also Like

1 comments

  1. Bravo za postt! Ja nisam jedan od onih koja pati za prošlim vremenima, za detinjstvom. Ljudi previše banalizuju decu, njuhovu pamet, njihova osećanja, misli.. Svako ima neke svoje muke, mali čovek male muke, ali svakome je njegova muka najveća.
    Ti baš imaš inspiracije za te tematske postove, bila bi odličan pisac ili novinar. :D

    milicaimp.blogspot.rs

    ReplyDelete