Ćutanje

by - August 19, 2018


Molim vas da se unesete u tekst, samo tako ćete razumeti svaki detalj i sve reči koje dišu emocijama.

Pričali su da je noć najmračnija pred svitanje i poredili to sa životom. Ja sam onda pomislila da je dan najsvetliji pred početak noćne tame. Opet bih to mogla da uporedim sa životom. A ja, ja sam pred noćnim nebom i dve zvezde započela svoj unutrašnji monolog. Jedna zvezda je bila Ona, a ona neka pored bila je On. Zvezde sam pretvarala u daleke ljude ili snove. Ona nije bila tu, nije bila ja Zemlji, a On je bio, ali meni toliko dalek da sam ga opet videla kao zvezdu. Ljude koji su sa mnom, videla sam kao nagradu, ali ovo su ipak bile samo zvezde. Khm... Sva ćutanja su pretvorena u taj unutrašnji monolog. Na stranu stavljam ćutanja ološima o njihovoj truloj duši, sad ću da pričam kako sam prećutala emocije. Sad biste me ohrabrivali da kažem Njemu šta mislim i osećam, ali nemojte da potcenjujete nemogućnost moje ljubavi. Kad bih javno progovorila, začepila bih usta mnogima. Ne radi se o predsedniku Amerike ili baš javnoj ličnosti, ali je ozbiljno, polu-javno. Znam mnogo, pobedio me je indirektno milion puta, a i ja ga nisam štedela. Otkrila sam većinu mana i prećutala ih. Kažu i da ne odustaješ kad nešto želiš, ali ja kažem da želja pije moje alkoholne dane, i dalje ćutim. Nikada naglas nisam izgovorila ime, kukavički sam pisala rime i milovala samu sebe po ramenu. Činjenice bi mogle da me bace na pod u roku od minut, da me ućutkaju, iako ne znam kad sam nešto konkretno progovorila. Ali, ja to znam, priča mi duša svaki dan i viče to ime, ja je nekad ućutkujem da ne bi neko čuo, pa se i srce naljuti na mene i zalupa onako brzo i jako. Razum je ćutao, sa realnošću me ogovarao, duša na njega sa suzama vikala. Ja i dalje ćutim. Sve u meni je pričalo toliko glasno da sam stavljala ruke na svoje uši i njihova usta. Ali, JA sam ćutala. Generalno, ovo je neočekivano za osobu koja uvek voli da priča, da kaže sve što misli bez problema i da se brani svim silama izmišljajući argumente. Ali, negde u tišini, negde u ovoj tihoj noći, ja sam bila umorna od ignorisanja glasova, umorna od držanja ruku na ušima i samo sam ih spustila, zatim dušu opustila i rekla joj: “Hajde pričaj”! Rekla je prvo njegovo ime, rekla da sam kukavica koja se krije iza maske, da progovorim već jednom, da se borim, da se tučem za ostvarenje svojih želja, rekla mi je da sam budala koja čeka priliku, a dočeka samo još čekanja, da se ne povlačim pred godinama, pred čudnim okolnostima. Pričala mi je i kako je ljuta na mene što sam dopustila da drugi pričaju o Njemu, a ja da ćutim, što sam zaplakala pred veštačkim zagrljajem, umesto da kažem sebi da se borim i da mislim. Pljunula me je na kraju monologa i izgovorila jednu čuvenu izreku: “Ako hoćeš mir, spremaj se za rat.” Ćutala sam na sve to jer nisam imala šta da joj zamerim. Zatim sam rekla razumu da priča i on je zanemeo pred pričom duše i rekao da nema više opreme za borbu, odlazi sa bojišta, za njega nije bilo Amerike da ga snabdeva, kao Englesku u Prvom svetskom ratu. Povukao se. Proklet bio, zar i on? Ćutim... Vidim kako zvezde i dalje sjaje, Ona treperi kao da mi kaže da spavam, ali da znam da duša neće biti mirna sve dok ćutim. Treperi i kaže mi da me voli i razume. A ona druga zvezda je i dalje daleka i izgleda blizu i kao da bih mogla prstima da je dodirnem, ali sve je to iluzija. Možda se i budem borila za tebe, druga zvezdo. Ovo nije priča o besedništvu i pričanju, ovo je priča o ćutanju. 


Svanulo je jutro, nema više zvezda, sad je samo dan, duša ćuti, sve je rekla, a najbitnije je što nije ponosna na mene. Biće, obećavam joj, biće. Sunce mi smeta i kaže da je druga zvezda nestala ranije, moraću da je jurim. 

You May Also Like

0 comments